Ženske Priče

Ne smeš kucati na moja vrata ako nisi spreman da uđeš.
Ne smeš preokrenuti moje ime i zvati me svojom.
I ne smeš hodati mojim putem , a da mi ne pokažeš svoj cilj.
I ne smeš krasti moju dobrotu da bi popunio svoju rupu.
I ne smeš rušiti moje zidove koje sam mukotrpno izgradila , ako ne želiš da čuvaš moje snove. Tako da mogu zaspati sigurno.
I ne smeš me imati kao san, kad ja želim biti tvoja stvarnost.
I ne smeš reći da se nadaš ako ne misliš da znaš.
Ne smeš činiti da padam na tebe, ako kasnije ne možeš stajati iza svog nereda.
I ne smeš dirati moje srce kao da je manifest.
Ali ja ne želim ništa sem da uradiš sve protiv mene... uskoro.

Ali uzmi vremena koliko ti treba, da bi razumeo šta je to što želiš.
Pomoli se da vreme što ti treba bude dovoljno. Skupi svoje misli, tako da dve duše mogu dobiti mir. Tako da sve što smo obećali nama, može klijati.


Read More …


Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim: gde završavam ja, a gde počinju oni. Kao da smo svi mi jedno, kao da smo isti – ista duša, želja koja traži nešto… zajedničko svima nama.


Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni.

Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi. To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:

Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u očima…

Moji ljudi imaju isto osećanje života. Nije više bitno kako ćemo nazvati naše odnose i koji će oblik oni imati. Forme naših odnosa se mogu menjati, ali to osećanje povezanosti nečim iznad nas, većim od nas, što nas zove i spaja, ostaje.

Mi nekako nabasamo jedni na druge i naše se sudbine pomešaju zauvek, čak i ako nismo zajedno. Kao da smo neke boje koje se lako mešaju međusobno, a mnogo teže sa drugom vrstom. Boje koje se rastvaraju pomoću svetla…♥

Read More …